utorak, novembar 21, 2017
Naslovna / Moj Grad / Istorija / Tarzan, izgleda, ipak nije bio deran palanački

Tarzan, izgleda, ipak nije bio deran palanački

Varoši veličine i duha palanke, pa tako i ove bačke, sačuvale su narativnu istoriju koja sve više postaje popularna kada se prenosi sa kolena, pa makar se priče starijih meštana ponekada ne uklapaju u zvanične istorijske podatke.

Tako se i sada među starinama dela varoši, a baš se i zove Stara Palanka, još uvek, primera radi, može čuti tvrdnja kako je Yoni Vajsmiler, glavni protagonista nekadašnjih filmova o Tarzanu, gospodaru džungle, „deran palanački“! Oni kažu da to tvrde i starije Švabe koje svake godine organizovano dolaze ovde, u „Hajmat“, ili naški, domovinu.

Istina je da je u nekadašnjoj (dok se varoš iz tri dela nije ujedinila) Nemačkoj i Novoj Palanci živelo nekoliko porodica Vajsmilerovih (Weismuller). Te porodice, koje su zbog prevoda ovdašnji Srbi nazivali „beli mlinari“, živele su svojevremeno u „Muller gasse, ili mlinarskoj ulici. Po dokumentima neki od njih su stradali u Drugom svetskom ratu, nekoliko porodica stiglo je do Salzburga u Austriji i Ulma u Nemačkoj, a jedna porodica došla je do Amerike, odnosno Detroita. Ovdašnji istoričari kažu da je jedna od porodica Vajsmilerovih imala i salaš u ataru Nove Palanke, ali niko nije došao na trag pravom pretku poznatog sportiste, plivača, olimpijskog pobednika i poznatog glumca. Kada nisu to uspeli ovdašnji ljubitelji istorije nisu ni ispitivali poreklo Džejn i Čite, Tarzanovih partnera, tri lika sa filmskog platna koji su bili najpopularniji delom 20. veka.

Jedno vreme je u Bačkoj Palanci, kao dete, živela i legenda jugoslovenskog glumišta Rahela Ferari (rođena u Zemunu).

Za života dolazila je, ponekada u posetu svojim školskim drugama u Bačku Palanku. Svojevremeno, a ovdašnja, nova zgrada pozorišta početa je pre skoro pola veka, jer je stara zgrada srušena, bilo je dobrih ideja. Poslenici kulture tada su javno objavili da će novo pozorište nositi ime poznate glumice. Međutim, to se do sada nije desilo, jer pozorište nije završeno, a ne zna si ni kada će, ni da li će!?

Još uvek ima poneki stariji gospodin koji ume da ispriča po koju priču i o nekadašnjim, ne svetski poznatim, ali (ne)običnim sugrađanima. Interesantno je da se, na primer, sećaju imena poznatih farmaceuta, ali ne i prezimena, znaju odakle su došli i kako su otišli…

Apoteka u kojoj je radio Sava Apotekar

„Žene su od davnih vremena volele mirise i šminku, a u toku Drugog svetskog rata pa do 70-tih godina 20. veka to je bio luksuz pa su žene do parfema dolazile na razne načine“, priseća se Radovan Šunjka, jedan od svedoka toga vremena koji je ponešto i zapisao. On dodaje da je iz jedne trgovačke porodice iz Nemačke Palanke pred rat na studije farmacije u Minhen otišao je mladi Remlinger. Nije poznato da li je završio studije. Pričao je o labaratorijama čuvenih svetskih firmi „Bauer“, „Cibe“…

„Nešto se desilo u životu ovog našeg sugrađanina, počeo je malo čudno da se oblači i povlačio se u sebe. Na ulazu u Usku ulicu (nekadašnji palanački korzo, a danas pešačka zona) mladi Remlinger uljudno bi zaustavljao devojke i palanačke gospođe i uz naklon bi zamolio da im na ruku besplatno „kapne“ malo mirisa! Uz damski pristanak iz yepa „večitog mantila“ izvadio bi nekoliko mirisa, poznatih kao „Remlingerovi mirisi“, a oni bi na ženskoj ruci trajali nekoliko dana. Kasnije su žene tačno znale u koje vreme se pojavljaje na glavnom šoru. Tiho je nestao krajem 70-tih prošlog veka, a pojedine bake i danas unukama pričaju o „Remlingerovim mirisima““, kaže Šunjka.

Još jedan apotekar u ovoj varoši ostavio je dubok trag, odnosno stariji ljudi ga se sećaju. Vele da je u državnu apoteku mr ph Sava došao po konkursu, znaju da su mu roditelji bili profesori u Petrovcu na Mlavi, da je bio briljantan đak, a kasnije i odličan student u Beogradu.

Sada penzionisane farmaceutkinje koje su radile u to vreme sa Savom sećaju se da je često tražio slobodne dane od svog šefa farmaceuta Šepraka kako bi podnosio svoje stručne referate na simpozijumima širom bivše Jugoslavije.

„U ovdašnju apoteku došao je polovinom prošlog veka“, seća se Šunjka.

Bio je prepoznatljiv po grombi kaputu koga je nosio zimi, pa skoro i do leta. Nosio je i zimi sandale par brojeva veće od potrebe. Bio je kulturan i tih, a u to vreme mnoge lekove su pravili apotekari, što je on i radio i bio je cenjen u varoši i okolnim selima. Na svojevremenom simpozijumu farmaceuta „Plive“, na primer, u zagrebačkoj Kristalnoj dvorani „Lisinski“ svoj referat Sava je podneo „iz glave“.

„To mu nije bio problem, ali jeste odelo, jer su ga tada palanačke farmaceutkinje jedva naterale da se pristojno obuče i stavi kravatu. Sava je tom prilikom od farmaceuta iz cele zemlje i farmaceutskih kuća dugotrajnim aplauzom ispraćen nakon podnetog referata i odgovora na brojna stručna pitanja. Te jeseni, odnosno krajem 70-tih Sava je dobio nadimak „farmaceutski Anštajn“. Tiho i skromno apotekar Sava zaslužio je penziju, živeo u svojoj skromnoj kućici u Zečkom šoru“, kaže Šunjka.

Organizatori su mu redovno slali pozive na naučne skupove sve do njegove smrti. Sam, bez porodice, probao je da živi i u ovdašnjem staračkom domu, ali nije mogao i brzo se vratio u kućerak. Dostojanstveno su ga sahranili bačkopalanački farmaceuti.

Guščija mast iz apoteke

Nekada se guščija mast kupovala samo u apotekama, a farmaceuti, pa i Sava, objašnjavali su ljudima zašto je ona dobra kao lek. Doduše, nekada je Bačka Palanka, kažu oni koji dugo pamte, imala nekoliko desetina hiljada gusaka, po barama, jamurama, obali Dunava, kanalima… Danas umesto gusaka ovuda plivaju i šepuri se na stotine belih labudova koji jesu lepi, ali…

Po sećanjima ovdašnjim guska je do kraja polovine prošlog veka bila svojevrsni brend Palanke. Neke porodice su imale i do hiljadu gusaka, pa su ih zvali „guščari“. Dunavska obala, najbliža ulica do Dunava, u Nemačkoj i Novoj Palanci „Donau – uffer“, imala je špicname „Gans – gše“, ili po naški, guščija ulica. Guske su se ovde gajile zbog perja i yigerice, a guščija mast (Gauseffet) i guščije pečenje (Gausebraten) bili su uvek na visokoj ceni, meso kao gurmanski specijalitet, a mast i specijalitet i lek.

Miloš Sudžum

Pročitajte i ovo

SVE MISTERIJE DUNĐERSKIH Tajne o bogatstvu i tragedijama čuvene vojvođanske porodice

Istorija o lozi Dunđerskih ima sve elemente velike porodične pripovesti: misteriozno poreklo bogatstva, plemenitog veleposednika …

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *