ponedeljak, maj 21, 2018
Naslovna / Kolumne / BRANISLAVA SPREMO: NAJLEPŠI DEČKO U KRAJU

BRANISLAVA SPREMO: NAJLEPŠI DEČKO U KRAJU

Postoje neki ljudi koje nikada nisam imala priliku da upoznam, a poznajem ih dobro.

Mogu da zamislim njihov lik i sneni pogled. Poznam im hod i glas.

Nisam ih videla, ali sam slušala o njima. A meni su reči uvek bile dovoljne da zamislim. Da shvatim. Da doživim.

Jedan od mojih najdragocenijih prijatelja, ( naravno, ne i jedini ) svakako jeste jedna Dubravka.

Ona je tetka moga tate.

Ona je , po toj rodbinskoj liniji, moja baka. O, kako to čudno zvuči!

Starija je od mene tačno 32 godine. Ona je mlada duhom.

I ona je čisti dokaz da godine nemaju nikakve veze sa prijateljstvom.

Uvek smo bile bliske.

Naša druženja su za mene dar od Boga. Naši dani i noći leče moju dušu.

Kada smo zajedno, mi slušamo muziku. Smejemo se i plačemo. I mnogo pričamo.

Duca je za mene prijatelj. I porodica. Psihijatar i čuvar. Ona je tu da me uhvati i povuče na Zemlju kada odletim. Kada se mnogo krilima razmašem.

Često mi je pričala o njemu. O najlepšem dečku iz kraja.

Ducin otac je bio vojno lice. Detinjstvo je provela u Bihaću. Kada god bi u našim razgovorima pomenula Bihać, neizostavno je pominjala i njega.

Zvaćemo ga N.

N je takođe živeo u Bihaću. Bio je izuzetno lepo dete. Naravno da su sva deca slatka, ali on je bio nešto posebno.

Imao je tamnu talasastu kosu, a svetao ten. Oči su mu uvek sijale kao da se pune suzama. Bio je nasmejano dete, ali nikad napadno.

Kada bi se druga deca svađala ili koškala, on nije učestvovao. Bio je po strani. Nije zadirkivao i čupao devojčice. Voleo je da čita. I muziku je voleo.

Duca kaže da se nije nikada mnogo družila sa njim. Uvek bi je lepo pozdravio. Čak joj je nekoliko puta dao slatkiše koje je iz Amerike donsio njegov amidza. Ipak, kaže da se u njegovom društvu osećala nekako neprijatno. Kao da će nešto pogrešiti. Da će uraditi nešto glupo. Da će se osramotiti.

Pred njim se osećala kao na pozornici.

Pošto je bio solidan učenik, komšiluk mu je predviđao blistavu budućnost. Govorili su :

“ A , dobar je mali! Biće nešto veliko od njega!“

Kako je rastao, njegova neviđena lepota je svakog dana sve više dolazila do izražaja. I ne samo lepota, nego i način na koji se ponaša, način na koji hoda i govori.

Ponosan na sina jedinca, njegov otac je voleo u društvu da istakne kako će njegov sin sigurno u budućnosti biti veliki zavodnik! Žene će ga obožavati !

Duca se seća da je baš on bio prva simpatija mnogih njenih drugarica. Slale su mu ljubavne ceduljice i pisma. Obletale su oko njegove kuće kao pčelice oko najlepšeg cveta. Priželjkivale su da ih pozove u šetnju.

N. je svakoj od njih poklanjao osmeh i uvek je bio ljubazan. Ali ništa više od toga.

Ducina simpatija nikada nije bio.

Negde pred kraj osnovne škole, otac moje tetke je dobio premeštaj u službi, i cela porodica se preselila u Banja Luku.

Život u novoj sredini nije na početku bio lak za devojčicu u pubertetu. Nikoga u novom gradu nije poznavala.

U toj Banja Luci se posle par godina desio jedan zanimljiv susret.

Bila je mirisna topla julska noć. Sedela je sa društvom u parku ispred Ferhadije, kada je negde iza sebe čula poznat glas. Iako nije mogla da ga vidi, po glasu ga je prepoznala.

Bio je to N. Prišla je da se pozdravi. Vrlo se obradovao. Nije je zaboravio. Sada je bio student prava. Bio je i dalje nestvarno lep i srdačan. I imao je devojku.

A Duci je i te večeri bilo neprijatno u njegovom društvu.

Kaže da je te večeri otišla kući ranije. I prvi put je , kaže, pomislila da je on prokleto lep.

Bio je od onih ljudi koji su toliko lepi i savršeni da vam je od toga neprijatno, jer pored njih svaka vaša nesavršenost ili mana još više dođu do izražaja. Njihovo belo još više potamnjuje vaše crno. Pored njih se osećate kao pod reflektorom. Svaka vam se bora i misao vide.

Imate potrebu da ih gledate stalno a sramota vas je zbog toga.

Kasnije ga je sretala u gradu sa devojkom. Nosio se po poslednjoj modi. Devojka je bila lepa. Plava. Očito i ambiciozna. Ostavila ga je i otišla u Ameriku. Sa drugim muškarcem.

Kako su godine prolazile, Duca ga je ređe viđala. Kaže da je uvek bio sam. Nikada ga više nije videla u ženskom društvu.

Znala je da se sviđa mnogim curicama. I devojkama. Ženama. Udatim i razvedenim.

Ali kada god bi ga videla, preplavila bi je neka nežna osećanja. Nije to nikada bila zaljubljenost. Više neko divljenje i neka seta.

Kao što se divimo lepoj muzici. Ili slici. Kao što volimo Boga. Kao kada plivamo u moru. Kao kada se setimo detinjstva. Kao neki omiljeni miris.

Kao nešto nedodirljivo, neopipljivo i našem umu nedokučivo.

Kada se konačno preselila u Novi Sad, nije ga više sretala. Nije o njemu ni mislila.

Ponekad bi čula nešto o njemu kada je odlazila kod roditelja u Banja Luku.

Nikada se nije oženio. Nije završio prava. Curice iz njene stare zgrade pričale su da je stariji sada, ali da je izuzetno lep. Ekstra frajer!

Ne mogu da se ne zapitam da li je nekim ljudima, kojima je Gospod dao veliku lepotu, ona ipak prokletstvo? Ili im je pored te lepote dao i blagu i osetljivu dušu koju drugi ljudi, očarani njihovom spoljašnjošću , nisu mogli da vide i osete?

Da li im je ta njihova lepota kamen spoticanja? Kamen oko vrata?

N. je za moju tetku uvek ostao najlepši momak u kraju. Najlepši u univerzumu.

Mogu da je razumem. A znam i zašto…

Možete li vi?❤

Pričam ti priču

Branislava Spremo je pre svega majka i supruga. Sestra i kćerka. Prijatelj i komšija. Ja sam nastavnica. Ja sam jedna od vas. Pišem zato što volim.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *