utorak, januar 23, 2018
Naslovna / Moj Grad / HUMANOST MU JE DAR: BOŽIDAR STANIŠIĆ SE OPREDELIO DA POMAŽE KOLEGAMA

HUMANOST MU JE DAR: BOŽIDAR STANIŠIĆ SE OPREDELIO DA POMAŽE KOLEGAMA

Malo je ljudi koji po odlasku u penziju, posle decenijama sticanih radnih navika, svoje novostvoreno „slobodno vreme“ u trećem dobu koriste za humanitarni rad angažovanjem na ispravljanju nepravdi koje su činjene u vremenu tranzicije, odnosno nakaradne privatizacije…

Jedan od takvih je Božidar Stanišić iz Bačke Palanke koji je pre ravno jedne decenije otišao u penziju, a umesto pecanja, ili neke druge dokolice opredelio se da pomaže bivšim kolegama, radnicima koji nisu ostvarili svoja prava, pa ne mogu da ostvare pravo na penziju, jer im „neki“, bivši poslodavci ili država ne priznaju u potpunosti minuli rad, a onaj ko je trebao nije im uplaćivao doprinose za penzisko invalidsko osiguranje.

– Ceo radni vek proveo sa u nekada renomiranoj jugoslovenskoj fabrici Industriji trikotaže „Marina“ gde sam radio kao smenovođa i šef tehničke pripreme – počinje svoju priču gospodin Božidar koji je jedan od retkih ovdašnjih ljudi koji svakoga sagovornika oslovljava sa Vi, gospodine, gospođo, pa čak i decu sa „mladi gospodine i gospođice“. Veli to je stvar navike, kulture komunikacije, kućno vaspitanje…

– Dva puta je naša fabrika, a u vreme kada sam ja radio brojala preko 620 radnika, uglavnom dama, išla u proces privatizacije, a epilog je stečaj, pa je danas više nema. U celoj toj priči radnici, mali akcionari ostali su kratkih rukava, a država se naplatila. Osim besplatnih akcija koje su nam tada sledovale ja sam, ali i još neki, na primer, kupovao akcije naše fabrike u želji da opstane. Ja i supruga dizali smo kredite i kupovali akcije „Marine“, a za taj novac mogli smo da kupimo dva dobra auta. Na kraju sve je propalo. Posle mog odlaska u penziju u firmi je ostalo još 200 radnika, a potom je sve prodato, radnici oterani na tržište rada, brojni oštećeni za radni staž, pa ni danas ne mogu u penziju. Ostali smo bez akcija, dividendi, otpremina, pa čak i tri plate. Ali nije to bilo samo u našoj fabrici već i još nekim u našoj opštini, a sada se borimo uz pomoć Vlade Republike Srbije da se uplate doprinosi za oko 1.000 bivših radnika koji su uskraćeni za minuli rad.

Božidar je solidno materijalno situiran i veli da se ne bori za sebe kada piše Ministarstvu privrede i Ministarstvu rada. Kaže da svi koji su oštećeni treba da čuvaju svu dokumentaciju koju imaju, a kojom do sada nisu uspeli da ostvare svoja prava iz rada. Veli, kad tad moraće neko da plati za nepravdu koja je naneta u nakardnoj i do zla boga kilavoj tranziciji koja verovatno jedino kod nas traje u beskonačnost.

– Minuli rad je nešto što vredi kao i nekretitne, to je ustavno pravo iz koga proizilaze sva druga, pa i pravo na penziju – nastavlja Božidar.

– Ako može da se sprovodi restitucija, odnosno da ono što je nekada nekome nepravedno uzeto u vidu stanova, kuća, zemlje… sada bude vraćeno tako će se nekada, a u to sam uveren, morati uraditi revizija privatizacije i nadokanditi šteta oštećenima ili njihovim naslednicima. Ohrabruje me što sam početkom ove nedelje dobio odgovor iz Kabineta premijera Aleksandra Vučića kojim definitivno možemo delimično biti zadovoljni. Naime, oni kažu da se još jednom obratimo Ministarstvu privrede koje će rešiti problem neuplaćenih doprinosa za bivše radnike „Merkura“, „Merkur plus“ i Tekstilnog kombinata „Dunav“ u Čelarevu. To je deo rešenje za problem oštećenih bivših radnika, jer te firme više ne postoje. Međutim, ostaje nerešen problem za još par stotina radnika koji se, navodno „nisu uklopili“ u zaključak Vlade iz 2015. godine po kome se doprinosi priznaju samo onima koji su radili u firmama koje su od tog datuma bile u stečaju. Duga i teška priča, ali da ne verujem u pozitivno rešenje odavno bih digao ruke.

Ovaj humanitarac kaže da su se ljudi u ovom kapitalizmu nekako promenili, ne vide tuđu muku, postali su egoisti, ne samo oni koji nemaju već, posebno oni koji imaju.

– Ne vide ljudi da im se komšije muče, da su ostali sami i nemoćni, zaboravljeni od svojih bližnjih, društva, države… – nastavlja Božidar.

– Nisam takav i nikada neću ni biti. Nedavno sam primetio da mi nema jednog komšije, odem vidim on jedva što je živ. Živi sam, zaboravljen, a odradio je 35 godina u fabrici, pregurao sedmu deceniju života, ostavrio penzijicu, ali sam. Angažujem se, kucam na mnoga vrata i konačno ga smestimo u ovdašnji Gerentološko centar. To mi je drago, ali mi nije drago što me muči reuma, pa sam morao na izvesno vreme u novosadsku Jodnu banju. Popušta kostobolja, pa eto mene ponovo u humanitarnim misijama.

Pročitajte i ovo

Tarzan, izgleda, ipak nije bio deran palanački

Varoši veličine i duha palanke, pa tako i ove bačke, sačuvale su narativnu istoriju koja …

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *