Насловна / Мој Град / ХУМАНОСТ МУ ЈЕ ДАР: БОЖИДАР СТАНИШИЋ СЕ ОПРЕДЕЛИО ДА ПОМАЖЕ КОЛЕГАМА

ХУМАНОСТ МУ ЈЕ ДАР: БОЖИДАР СТАНИШИЋ СЕ ОПРЕДЕЛИО ДА ПОМАЖЕ КОЛЕГАМА

Мало је људи који по одласку у пензију, после деценијама стицаних радних навика, своје новостворено „слободно време“ у трећем добу користе за хуманитарни рад ангажовањем на исправљању неправди које су чињене у времену транзиције, односно накарадне приватизације…

Један од таквих је Божидар Станишић из Бачке Паланке који је пре равно једне деценије отишао у пензију, а уместо пецања, или неке друге доколице определио се да помаже бившим колегама, радницима који нису остварили своја права, па не могу да остваре право на пензију, јер им „неки“, бивши послодавци или држава не признају у потпуности минули рад, а онај ко је требао није им уплаћивао доприносе за пензиско инвалидско осигурање.

– Цео радни век провео са у некада реномираној југословенској фабрици Индустрији трикотаже „Марина“ где сам радио као сменовођа и шеф техничке припреме – почиње своју причу господин Божидар који је један од ретких овдашњих људи који свакога саговорника ословљава са Ви, господине, госпођо, па чак и децу са „млади господине и госпођице“. Вели то је ствар навике, културе комуникације, кућно васпитање…

– Два пута је наша фабрика, а у време када сам ја радио бројала преко 620 радника, углавном дама, ишла у процес приватизације, а епилог је стечај, па је данас више нема. У целој тој причи радници, мали акционари остали су кратких рукава, а држава се наплатила. Осим бесплатних акција које су нам тада следовале ја сам, али и још неки, на пример, куповао акције наше фабрике у жељи да опстане. Ја и супруга дизали смо кредите и куповали акције „Марине“, а за тај новац могли смо да купимо два добра аута. На крају све је пропало. После мог одласка у пензију у фирми је остало још 200 радника, а потом је све продато, радници отерани на тржиште рада, бројни оштећени за радни стаж, па ни данас не могу у пензију. Остали смо без акција, дивиденди, отпремина, па чак и три плате. Али није то било само у нашој фабрици већ и још неким у нашој општини, а сада се боримо уз помоћ Владе Републике Србије да се уплате доприноси за око 1.000 бивших радника који су ускраћени за минули рад.

Божидар је солидно материјално ситуиран и вели да се не бори за себе када пише Министарству привреде и Министарству рада. Каже да сви који су оштећени треба да чувају сву документацију коју имају, а којом до сада нису успели да остваре своја права из рада. Вели, кад тад мораће неко да плати за неправду која је нанета у накардној и до зла бога килавој транзицији која вероватно једино код нас траје у бесконачност.

– Минули рад је нешто што вреди као и некретитне, то је уставно право из кога произилазе сва друга, па и право на пензију – наставља Божидар.

– Ако може да се спроводи реституција, односно да оно што је некада некоме неправедно узето у виду станова, кућа, земље… сада буде враћено тако ће се некада, а у то сам уверен, морати урадити ревизија приватизације и надокандити штета оштећенима или њиховим наследницима. Охрабрује ме што сам почетком ове недеље добио одговор из Кабинета премијера Александра Вучића којим дефинитивно можемо делимично бити задовољни. Наиме, они кажу да се још једном обратимо Министарству привреде које ће решити проблем неуплаћених доприноса за бивше раднике „Меркура“, „Меркур плус“ и Текстилног комбината „Дунав“ у Челареву. То је део решење за проблем оштећених бивших радника, јер те фирме више не постоје. Међутим, остаје нерешен проблем за још пар стотина радника који се, наводно „нису уклопили“ у закључак Владе из 2015. године по коме се доприноси признају само онима који су радили у фирмама које су од тог датума биле у стечају. Дуга и тешка прича, али да не верујем у позитивно решење одавно бих дигао руке.

Овај хуманитарац каже да су се људи у овом капитализму некако променили, не виде туђу муку, постали су егоисти, не само они који немају већ, посебно они који имају.

– Не виде људи да им се комшије муче, да су остали сами и немоћни, заборављени од својих ближњих, друштва, државе… – наставља Божидар.

– Нисам такав и никада нећу ни бити. Недавно сам приметио да ми нема једног комшије, одем видим он једва што је жив. Живи сам, заборављен, а одрадио је 35 година у фабрици, прегурао седму деценију живота, оставрио пензијицу, али сам. Ангажујем се, куцам на многа врата и коначно га сместимо у овдашњи Герентолошко центар. То ми је драго, али ми није драго што ме мучи реума, па сам морао на извесно време у новосадску Јодну бању. Попушта костобоља, па ето мене поново у хуманитарним мисијама.

Прочитајте и ово

Књига утисака Ергеле Карађорђево сведочи о историји ергеле

Књига утисака Ергеле Карађорђево отворена је 1. јуна далеке 1924. године и једна је од …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *