Насловна / Вести / Мит о Војводини – башта, а не житница Европе

Мит о Војводини – башта, а не житница Европе

Уколико се пољопривреда и даље буде превише ослањала на ратарске усеве, Војводини се лако може десити да постане заостала и сиромашна аграрна регија. Стога би управо житељи и привредници нашег дела Панононије морали крајње озбиљно схватити упозорење да је прошле године аграрна производња у Покрајини вредела 2,4 милијарде долара, око пола милијарде испод вредности пољопривредне сезоне из крајева Србије јужно од Саве и Дунава.

Запостављено сточарство

Прва реакција и шире и стручне јавности Војводине била је оцена да је у питању последица централизовања аграрне политике пре непуне три деценије, када су Војводини драстично сужене не само све важније ингеренције, већ и многе небитне, рутинске. Готово нико се није осврнуо на податак да у Бачкој, Банату и Срему удео сточарства чини тек 21,6 одсто укупне пољопроизводње, са тек једним грлом стоке на пет хектара обрадивих површина.

Сељаци јужно од Саве и Дунава са пет хектара хране два грла стоке, те је удео сточарства нешто изнад трећине укупне аграрне производње. Разлика у структури аграра је и основни разлог зашто је пољопривреда централне Србије лане била успешнија од војвођанске.

Мерено европским критеријумима, и Војводина и Србија имају аграр више примерен крају 19. и почетку 20. века него модерним временима. Поређења ради наведимо да се у Холандији са пет хектара храни десет грла стоке, док Турска само извозом лешника, вредним 1,95 милијарди евра, заради девиза безмало колико читав аграр целе Србије.

Неисплатив узгој пшенице

Свакако да је централизација битно допринела деградацији пољопривреде и Србије у целини и, нарочито, Војводине. Али, има још разлога зашто аграр Војводини доноси неупоредиво мање него што би могао.

Чини се да војвођански сељаци и даље робују миту „Војводине као житнице Европе“, нереалној метафори којом је негдашња социјалистичка власт подстицала узгој ратарских усева, нарочито житарица. У свести војвођанских паора и данас је присутна слика житног трговца као симбола богатог велепоседника.

Али, то је давнашња реалност, узгој житарица је већ деценијама неисплатив посао у целој Европи и одржава се уз подршку државних субвенција. А ми се годинама хвалишемо како смо, овако мали и са скромном технологијом узгоја, међу десет водећих светских извозника кукуруза.

Када цена кукуруза падне, као што се догодило јесенас, на агропроизводњу се толико одрази да спадне испод нивоа производње у, традиционално скромној, централној Србији.

Радник снагатор

Мит о житу настао је у другој половини деветнаестог века, када Аустроугарска од некадашњег барског подручја урбанизује и гради регију са пољопривредом, нижим фазама прехрамбене индустрије и производњом текстила као основним делатностима, потенцијално способној да знатан део вишкова пласира у остале регије Хабсбуршке монархије. Било је то и време развоја капитализма, док проналазак и употреба парне машине даје снажан замах индустријској производњи.

Тражи се снажан радник, способан да издржи напоран рад на пољима и у почетним, несавршеним, индустријским погонима. Робовски рад мења структуру исхране запослених, подстиче исхрану пуну калрорија, у људском телу главног произвођача енергије за рад.

Традиционални оброк из феудалних времена, пун воћа, поврћа, дивљачи, вина и пива, постаје прошлост, а на јеловнике стижу житарице пуне скроба, који се у људском телу брзо разлаже у шећер, главни произвођач калорија.

Хибридизација кукуруза

Потрошња пшенице, касније и кукуруза, нагло и све убрзаније расте. Цена скаче, па сељаци све више узгајају ове биљке, а зарада је све боља.

Како се индустријски капитализам размахивао, све је изразитије мењао свакодневицу; и исхрану. Хлеб постаје доминантан у потрошњи, тиме и пшеница у сетвеној структури. Зарада на пшеници се стално увећава, па добри произвођачи, још више трговци, постају најбогатији у крају. Тада настаје мит о житарском трговцу сачуван до данашњих дана.

Међутим, времена се мењају. Почетком 20. века у САД почиње хибридизација кукуруза, нешто касније и оплемењивање пшенице. Резултат је нагли раст приноса.

Улога Првог светског рата

Следећи преломни моменат је Први светски рат када се убрзано развија технологија градње ратних бродова. Искуства се преносе и у изградњу теретних океанских грдосија и транспорт пшенице и кукуруза постаје и шест, седам пута јефтинији него деценију раније.

Како су у САД, Канади, Аргентини, Аустралији или Бразилу обрадиве површине многоструко веће него у Европи, тамошњи поседи су и по педесетак хиљада, а парцеле премашују двеста, триста хектара. Величина фарми омогућује јефтинију производњу.

Произвођачи ратарских усева из ових држава постају доминантни. Током Велике кризе ценом су потпуно потиснули европске произвођаче, посебно из Румуније и Југославије, у којима је ова делатност чинила више од трећине укупног аграра, мада је 70 одсто становништва јело искључиво кукурузни хлеб.

Чежња за белим хлебом

Пуочени међуратним искуством, западноевропске земље после нове светске војне субвенцијама одржавају производњу житарица. Нова југословенска власт, пак, не само да игнорише поуку, већ, у циљу стицања поверења најширих маса, одлучује да „бели пшенични хлеб постане свима доступан“. Нереално обећање изнудило је да Југославија годинама увози пшеницу, тешко оптерећујући девизни биланс земље.

Суочени са све већим задуживањем, државни врх чини још озбиљнију грешку: наређује покрајинској власти да се у Војводини пшеницом сеју много веће површине него што би биле да су се у обзир узимали само економски параметри. Појединих сезона под хлебним житом се у Покрајини сејало и по 900.000 хектара, те је за узгој осталих усева, много профитабилнијих, остајало недовољно површина.

Покрајинско руководство није се опирало наметнутим условима, а цео концепт је касније додатно подржан одлуком да држава од свих усева једино пшеницу обавезно откупи. Чинила је то по ценама које су сељаку обезбеђивале тек минималну зараду.

Башта Европе

Сељаци се полако навикнуше на новонаметнуту аграрну политику, несклони да се буне против власти, мирили су се са ситуацијом у којој су се нашли. Нешто измењена одлука је трајала готово до краја бивше државе и оставила је погубан учинак на војвођански аграр.

У новим околностима је тешко не видети да наш аграр мора да се битно модернизује, укључујући и промену сетвене структуре. Намеће се оријентација на узгој воћа, поврћа, крмног и лековитог биља, те на снажан развој сточарства.

Уместо да се узносимо сликом „житнице Европе“, за све нас би било много корисније да Војводина буде, сликовито казано, башта Европе.

Све информације о Бачкој Паланци и околним местима можете пратити и на нашој Фејсбук страници!

Такође нас можете пратити и на нашем Твитер налогу @BackaPalanka021

(BackaPalankaInfo.com/021)

Прочитајте и ово

ОБАВЕШТЕЊЕ О СПРОВОЂЕЊУ КАМПАЊЕ „ЗАШТИТИМО СЕ ОД ГРИПА“ ОД 16. ДО 20. ОКТОБРА 2017. ГОДИНЕ

У сарадњи са Светском здравственом организацијом (СЗО) и под покровитељством Министарства здравља, Србија учествује у …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *