subota, septembar 22, 2018
Naslovna / Moj Grad / Istorija / Palanački hajduk Crni Maksim i lepa Ana iz Bača
Hajdučija je uvek interesantna priča

Palanački hajduk Crni Maksim i lepa Ana iz Bača

Hajdučija je uvek interesantna priča, a legende na ovu temu ponovo postaju omiljene u dugim i hladnim zimskim noćima uz toplu peć u bačkoj ravnici pored Dunava.

Ove priče su se vekovima prenosile usmenim putem, pa je svako po malo dodavao, a mali broj hroničara je opširnije pisao o ovoj temi, odnosno uglavnom su zapisani delovi „strašnih priča“ i istorije hajdučije u ovom našem priobalju Dunava.

Mnogi misle da u pitomoj ravnici nikada nije bilo drumskih i drugih razbojnika, secikesa, probisveta… Ali, bilo je ovde i (ne)srećnih ljubavi, lepotica koje su istovremeno ljubile dva rođena brata, pa je zbog toga propadao i golemi kapital, rušeni hoteli. Ovu popularnu istoriju Bačke Palanke i okoline teško je apsolutno utvrditi, ali narativna istorija je sačuvala sve ono što se nekada desilo, ili je neko voleo da se baš to desi.

– U 17. veku Palančani su pre polaska na duža putovanja znali da moraju ostaviti testament, jer je svaki put bio rizik – piše, između ostalog,  i Radovan Šunjka, na primer, jedan od brojnih hroničara bačkopalanačke varoši. – Oko Palanke i u samoj varošici bilo je hajdučije, a na izuzetnom glasu bio je izvesni „Crni Maksim“. O ovom hajduku Staropalančani i danas pričaju. Niko mu nije znao pravo ime i prezime (mada neki i danas pričaju da znaju ko je bio taj dasa) niko za njega nije smeo ni da pita, jer je Crni Maksim bio „gazda varoši“. On je delio pravdu, uzimao je na razne načine od bogatih, a plen bi po vraćanju u Palanku delom delio i sirotinji. Zbog toga je bio omiljen u narodu, a o njemu se pričalo šapatom. Kažu da je bio naočit, ali da se nikada nije nudio udatim ženama, već samo udovicama i u to vreme retkim raspuštenicama koje su ga, kako kažu istoričari, primale raširenih i ruku  – i nogu.

Pored Maksima bilo je i drugih hajduka i družina. Oni su bili obični razbojnici, a najlakša meta bili su im salaši. Tačno su znali ko šta ima od marve, kada je osušio meso, ispekao rakiju, obrao voće ili kukuruze, ovro pšenicu… Upadali su na salaše, domaćine vezivali, krali konje i kola i odnosili sve što mogu da ponesu. Vlast je bila bez rešenja, jer puteva nije bilo, veza je bila slaba, a kada bi yandari došli do salaša mogli su samo da konstatuju pljačku, ili prebijene salašare, koji su silne batine dobijali ako su hteli nešto da sakriju od hajduka. Priča se i danas da je Marija Terezija svojevremeno naredila da se salaši moraju grupisati, a da ih ne sme biti manje od 17, jer usamljeni salaši bili su lak plen za razbojnike. Priče o Crnom Maksimu bile su pune stila i golicale su uši sirotinje, jer je ovaj hajduk pljačkao bogate, a ne salašare i obične paore, pa je i sirotinja kroz ovaj zulum videla i deo svoje osvete onima koji su za nju bili nedodirljivi.

– Grof Kotek iz Futoga, svojevremeno, na primer, kinjio je i izrabljivao svoje brojne radnike, pa palanački hajduk reši da ga upozori – jedna je od priča koje su prenete na papir. – Uputio je pismo grofu u kome mu je poručio da mu 5.000 forinti ostavi u jednoj šumi na određeno mesto. Grof je slučaj prijavio austro-ugarskim vlastima i dobio traženu pomoć. Ali, stiže novo pismo u kome mu Maksim javlja da će već iste nedelje lično doći po novac! U pismu mu poručuje da novac drži kod sebe lično, inače može veliko zlo da mu se desi.

U dvorcu se znalo da će Maksim  po cenu života održati datu reč. Vest je izazavala pometnju, straže su udvostručene, a stiglo je i pojačanje. Posle dva dana grof  je dobio pismo od jednog spahije iz Srema, a on mu javlja da će uskoro sa sinom da ga poseti. Grof se poseti obradova, ali su se sutradan vojnici i oficiri, inače grofovi čuvari, čudili što su se gosti zadržali samo desetak minuta. Zaprepastili su se kada se pojavio stari grof i zakukao: „Odnese mi Maksim ne pet, već 10.000 forinti“!

Cela priča se kasnije razjasnila. Maksim je sa svojim drugarom otišao u Srem na jedan spahiluk čiji je vlasnik bio odsutan. Upravniku imanja predstavio se kao „viši činovnik“ Ministarstva i nije moga da se načudi što spahija, inače „njegov lični prijatelj“ nije tu. Energična i lepa pojava Maksimova, oficirsko odelo njegovog pratioca i fijaker kojim su došli ostavili su na upravnika snažan utisak. Domaćini su činili sve da gostima ugode, a kada je Maksim zatražio upravnik mu je doneo mastilo i spahijske koverte sa grbom. Tada je napisano pismo grofu Koteku, a konjanik ga je odmah odneo u Futog. Sutradan je upravnik stavio gostima na raspolaganje najlepši ekipaž da bi se provozali po imanju, a Maksim je umesto da se vozika produžio u Futog i njegov smeli plan je uspeo. Kočijašu je dao 100 forinti i ovaj se vratio na imanje u Srem uveren da je zaista vozio velikog gospodina.

Maksim je još dugo mnogima bio strah i trepet, dok se jednog dana, kao i uvek što biva, zbog izdaje, nije našao opkoljen vojskom. Nije hteo da se preda, pa je sa krova jednog mlina kod Paraga pucao sve dok je imao municije. Pokušao je da se probije, ali je pri tome ubijen. Staropalančani i Parožani i danas prepričavaju dogodovštine Crnog Maksima. Bilo je i posle hajduka, a ima ih verovatno i danas, ali ni jedan nije dostigao „slavu“ Maksima.

Nije u Palanci i njenoj okolini bilo samo hajdučije. Bilo je i velikih i (ne)ostvarenih ljubavi, ali i onih (ne)običnih priča, a najinteresantnija je možda ona o lepoj Ani i hotelu „Dunav“. Bačka Palanka, danas varoš sa skoro 30.000 stanovnika, ima jedan hotel sa tri zvezdice, a početkom prošlog veka ovde je bilo pet hotela. Svaki od njih imao je svoj omnibus koji su vukli konji, a sa njima su goste prevozili sa obale Dunava i železničke stanice. Ne samo u varoši već i u okolini najpoznatiji bio je hotel „Dunav“ koji se nalazio na ćošku današnjih ulica Jugoslovenske armije i Žarka Zrenjanina.

Hotel je imao prostor od današnje zgrade „komiteje“, pa sve do kuće ovde nekada poznatog dr. Dembica. To je bio, čak i za sadašnje pojmove velik ugostiteljski objekat sa dosta soba i apartmana za prenoćište, velikom i lepo uređenom baštom u kojoj je koncertirala muzika. Bila je tu lepo uređena kuglana, bilijari, tenisko igralište, pa nekoliko malih i jedna velika sala. Vlasnik je bio u to vreme ovde poznati Jevrejin Rojter. Kad je ostario ceo hotel prodao je trgovcu Erlemanu koji je imao veliku radnju za prodaju tekstila gde se danas nalazi kafić „Orhideja“ u samom centru varoši. Uskoro su novi vlasnici ceo hotel srušili, a sav inventar i cigle, crep i ostali materijal su prodali, pa čak i plac. Palančani, pa i drugi gosti, u to vreme i kasnije mogli su u novosadskim hotelima da vide prelepe stolnjake na kojima je pisalo „Hotel Dunav Nemačka Palanka“. Po legendi postoje dve priče o tome zašto je porušen hotel „Dunav“ u Bačkoj Palanaci.

Po prvoj verziji novi vlasnici bila su dva brata, što je istina, koja su se zaljubila u istu devojku, izvesnu prelepu Anu koja je bila iz Bača. Ona je svoje simpatije i ljubav poklanjala i jednom i drugom bratu istovremeno. Ni jedan od braće nije hteo da odstupi, odnosno da se odrekne lepe Ane i prepusti je drugom bratu. Toliko su se omrzli da je ceo hotel morao biti porušen. Kao što su delili Anu, tako su delili i sve od hotela, bukvalno ciglu po ciglu. Ljubomoru između braće potpirivali su ostali palanački ugostitelji iz, jasno, konkurentskih razloga.

Po drugoj verziji, a ona nije idilična već čisto praktična, novi vlasnik hotela Erleman kupio je hotel iz čisto špekulativnih razloga. Odmah je imao nameru da ga poruši, jer je pred sam Prvi svetski rat potražnja za građevinskim materijalom bila ogromna. Prodajom građe, crepa i cigle zarađene su grdne pare.

– Šta je od ovoga istina nije toliko bitno koliko je neshvatljiva činjenica da su tadašnji opštinski oci dozvolili da se jedan tako reniomirani ugostiteljski objekat, od opšteg značaja, a zbog nečijeg ćefa ili usko sebičnih interesa, sruši – konstatovala je tadašnja bačkopalanačka intelektualna elita. – Legende su možda baš zato interesante, pričljive i golicljive, jer vas i posle par vekova i mnogo decenija teraju na razmišljanje.

Ovoga puta ostala je dilema: ko je i zašto srušio najlepši hotel u varoši!? Da li zbog lepe Ane i ljubomorne braće, ili zbog špekulacije? Ovakva razmišljanja svojstvena su i nekim nama savremenim temama, jer uvek će se naći neki Crni Maksim, lepa Ana i luda, umesto složna braća.

Sve informacije o Bačkoj Palanci i okolnim mestima možete pratiti i na našoj Fejsbuk stranici!

Takođe nas možete pratiti i na našem Tviter nalogu @BackaPalanka021

(BackaPalankaInfo.com/Dnevnik)

Pročitajte i ovo

Tarzan, izgleda, ipak nije bio deran palanački

Varoši veličine i duha palanke, pa tako i ove bačke, sačuvale su narativnu istoriju koja …

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.