среда, 15 јула, 2020
Насловна / Вести / Петар Челик, бодибилдинг ас: Посетићу лекара кад не будем више могао да тренирам

Петар Челик, бодибилдинг ас: Посетићу лекара кад не будем више могао да тренирам

Вишеструки светски и европски првак у бодибилдингу, минулог викенда је на светском такмичењу освојио седамнаесто светско злато по реду.

Времешни Петар Челик иза себе има више од 110 медаља, а такмичења на којима је учествовао не може ни да поброји.

Иако се од људи који су у седмој деценији живота очекује да ходају уз помоћ штапа или редовно посећују лекаре, наш овонедељни саговорник побио је све предрасуде у вези са тим и једино што он посећује јесу пијаце са органском храном и теретана.

Носилац је многобројних титула и признања у земљи и иностранству, има 68 година и поносно их носи, а жеља му је да се такмичи и у конкуренцији + 70.

Пише књигу која ће, како каже, донекле бити аутобиографска, али ће у њој бити и описа неких догађаја који ће бити представљени уз учешће бића попут оних из грчке митологије.

Гостовао је у спотовима и телевизијским наступима новосадске групе Лабораторија звука.

Како је дошло до тога да почнете да се бавите бодибилдингом и како памтите период одрастања у Бачкој Паланци?

– Рођен сам 1949. године, а када сам био дечак доживео сам повреду. Лекари су ми забранили бављење спортом, као и похађање часова физичког васпитања у школи. Био сам очајан због тога. Чак ме је професор физичког извео пред читаво одељење и рекао да од мене неће бити ништа. Тада сам се зарекао да ћу му доказати да није у праву. Како нисам издржао ни трена почео сам најпре потајно да вежбам, јер су у прошлом веку на бодибилдере гледали као на чудаке. Није било једноставно, јер није било апсолутно никаквих информација о томе. Једино што сам тада желео, је било оснаживање тела и да будем физички спремнији. У руке су нам долазили часописи које смо хиљадама пута прелиставали. Теретана у оваквом облику као данас није постојала. Радили смо вежбе којима смо заправо имитирали напор. Током периода када сам ишао у основну школу, другар и ја смо правили тегове од бетона. Точкови од бетона су имали мањи отвор од величине осовине, па смо чекићем правили простор за осовину. Како је то све било неједнако, тегови нису били стабилни, па су нам падали на дланове и било је крви, али нисмо одустајали.

„У прошлом веку су на бодибилдере гледали као на чудаке“

Када сте одлучили да се такмичите и како је бодибилдинг тада изгледао?

– На првом такмичењу учествовао сам 1968. године, у Дому синдиката у Београду на тадашњем Првенству Југославије у атлетској гимнастици. Покушавао сам да уведем назив бодибилдинг у Југославију, али није било дозвољено, јер је реч била страног порекла. Нису ми дали да региструјем клуб који би у свом називу садржао реч “бодибилдинг”. Појам бодибилдинг уведен је почетком осамдесетих година. Било је доста предрасуда и нико нас није озбиљно схватао. Сада је то постала свакодневница, јер доста људи вежба, и има доста такмичара како у Србији тако и у региону.

Након првог такмичења и завршене гимназије, одлазите у Немачку. Из ког разлога напуштате Југославију у вашој 19. години ?

– У тадашњој Југославији просто нисам могао да напредујем, јер није било могућности за то. Отишао сам у Немачку, јер сам желео да научим више и да се озбиљније бавим бодибилдингом. Тамо сам научио све што сам касније радио. Од производње и продаје протеина, организовања такмичења до издавања часописа. Вратио сам се из Немачке и желео сво своје знање да искористим у Југославији. Било је доста потешкоћа, али без обзира на све правни систем у Југославији је био поштенији него сада. Држали су се закона, а сада су нека друга времена.

„Када бих Шварценегера питао о вежбању, суплементима иИи о исхрани – само би се правио луд“

Тренирали сте с Арнолдом Шварценегером и да ли сте успели нешто од њега да научите?

– Седамдесетих година прошлог века тренирао сам са Арнолдом Шварценегером, јер је он сарађивао с једном немачком фирмом за коју сам радио. Од њега нисам успео ништа да научим, јер је он себично сваку тајну успеха чувао само за себе, али је срећом било других добрих људи, који су ми помогли. Један од њих је био и Курт Албински, мој тренер. Међутим, тешкоће попут познавање језика И сналажење по свету ме нису омеле да се деценијама бавим овим спортом, јер је то моје животно опредељење.

– Пре неколико година у конкуренцији сениора на Светском првенству у Словенији победио сам младиће, и више него дупло млађе од мене, заузевши 5. место, а први сам био у категорији ветерана. Заправо већ годинама побеђујем И веома ретко будем другопласирани. А, што се тиче дружења са Арнолдом, било је интерсантно, јер је он седамдесетих година био звезда међу заљубљеницима у бодбилдинг, мада није био толико познат широком аудиторијуму као данас. О свему смо причали, али када бих га питао о вежбању, суплементима иИи о исхрани, само би се правио луд. Стручне савете није никоме давао. Касније су нам се путеви разишли и свако је кренуо на своју страну.

ЗА ВИШЕ ОД 50 ГОДИНА ТАКМИЧЕЊА – НИ ХВАЛА: „Нико од локалних нити државних функционера никада ми није честитао на некој од победа нити ми је за више од педесет година такмичења под заставом Југославије, а касније Србије уручена нека врста захвалнице. Материјалну помоћ никада нисам имао и сваки одлазак на такмичење сам финансирао из свог џепа, односно, помагали су ми спонзори, а држава – никада“, открива нам Петар Челик.

Осамдесетих година сте међу првима почели да се бавите продајом протеина, штампањем часописа… Шта је било кључно у вашој одлуци да престанете да се бавите бизнисом?

– Осамдесетих година сам доста радио и путовао, а мало спавао. Живот бизнисмена није здрав. Управо због таквог начина живота, имао сам проблема са здрављем. Имао сам аритмију и користио сам лекове. Када си млад, онда желиш много тога, а не размишљаш о здрављу. Међутим, мене је тело опомињало и одлучио сам да се лечим и да водим мирнији живот. Тако сам се у потпуности окренуо спорту и такмичењу. Сада из ове перспективе, схватам колико је човеку мало потребно да би живео и био сретан. Научио сам да будем скроман и да не улазим у конфликте са другим људима односно да себе сачувам нежељеног и непотребног стреса, како бих сачувао своје здравље.

Ваша теретана је јединствена по изгледу справа, јер таквих нема нигде у свету. Због чега је то тако?

– Реч је о јединственим справама које сам креирао само за себе.Године искуства и потребе мог организма навеле су ме на то да сам направим справе на којима ћу вежбати. Нису можда лепе за око, али су веома корисне, јер уз помоћ њих успевам да остварим оно што желим и узимам награде. Иако справе које се налазе у мојој теретани нису попут оних које ћете затећи у другим теретанама, оне су рецепт за сигуран успех, јер погађају оне мишиће које треба. Наравно морате исправно вежбати и водити рачуна шта једете. Све то када узмете у обзир, успех је загарантован.

„Справе у мојој теретани су рецепт за сигуран успех – јер погађају оне мишиће које треба“

Када сте последњи пут били код лекара и како контролишете здравље?

– Код лекара сам последњи пут био пре тридесет година. Немам здравствених проблема. Нећу себи да признам да сам стар, не размишљам тако. Мало је себично што ћу рећи, али то сам, што сам. То што сам радио наставићу без обзира на туђа мишљења. Отићићу код лекара када не будем могао да тренирам. Надам се да то неће бити у скорије време. Потајно се надам и то да ћу у својој старосној категорији победити на светском првенству и када будем имао 70 година и више година. Волео бих да некима задам домаћи задатак. Тренирам сваки дан, некада по сат времена, а некада и дуже.

У чему је тајна вашег успеха у бодибилдингу и како успевате да надмашите ваше времешне колеге из иностранства?

– Индустријску храну и термички обрађену не једем и ту је велики део успеха. Обавезно пратим и порекло намирница и дајем предност органским производима. Редовно пијем сурутку, а мешам је и с поврћем. Она је добра за изглед и чисти организам. Једем поврће, воће, јаја и житарице. Један оброк састоји се само од јаја. Јаја бирам само код оних произвођача за које знам да не хране кокошке са хемијским препаратима. На Западу једу индустријску храну која је термички обрађена. Уколико тело нема ензиме из хране, троши своје током живота и има све мање на залихама, а то утиче на киселост организма. То се надокнађује само природном храном. Истовремено, често кувам свињске ногице због колагена. Кувам ногице до одвајања, а конзумирање тога ми помаже за обнову зглобова, јер су моји тренизи напорни. Храна је најбитнија за здравље човека. Уколико се не храните добро, здравље ће вам бити нарушено, а тренинзи вам неће помоћи. После такмичења не правим паузу, јер се тешко вратити у форму. Просто не би било успеха да није тако.

У чему је разлика у бодибилдингу из шездесетих година у односу на данашњи спорт ?

– Данас се бодибилдинг отео контроли. То више није спорт лепо грађених људи, већ спорт екстрема. Најбољи такмичари изгледају да те бог сачува. Такав тренд увели су Американци. Они су у своје време допринели популаризацији овог спорта, али су га новим трендом укопали попут гробара. У јавност су пласирали употребу лекова који помажу развоју мишића. Тако су од тог дивног спорта направили полигон за експериментисање на људима. Наравно, то је отворило тржиште лековима такве врсте. Често одговарам на питање о конзумирању стероида и увек покушавам да укажем на опасности. Многи спортисти добију акне, висок холестерол, страда им јетра, а има и смртних случајева.

„Бодибилдинг више није спорт лепо грађених људи, већ спорт екстрема“

Како ваша породица гледа на бављење бодибилдингом?

– До сада сам имао три брака и петоро деце, а пето унуче је на путу. Нисам поносан на то што сам се три пута разводио, али сам пресрећан што имам децу и унучиће. Да немам деце био бих несрећан и потпуно неоставрен. Најстарији унук носи моје име. Свима поносно говори да је име добио по деди. Највећу подршку имам од сина, ћерке иду својим путем. То је живот и свестан сам тога. Сви подржавају моје бављење спортом и немају замерке на то чиме се бавим. Не знам да ли ће неко од унучића кренути мојим стопама, али од деце нико се озбиљније не бави бодибилдингом.

Осим жеље да наставите да се бавите болдибилдингом, који су ваши даљи планови у животу?

– Предао сам захтев за пензију. Немам право на националну пензију без обзира што сам се у име ове државе такмичио више од педесет година, јер спорт којим се бавим није олимпијски. Волео бих да имам мању баштицу у којој бих обрађивао храну за себе. То ради моја мајка која има 92 године. Мислим да је она тако дуговечна, јер конзумира храну која није третирана и нон-стоп ради нешто у башти. По неком нормалном резону, престар сам да имам децу, али бих желео да имам још деце и у том смислу ме занима заједнички живот. Годинама самујем и волео бих да упознам жену с којом бих имао породицу. У прошлим браковима нисам имао времена да се посветим деци и породици, а сада бих волео да имам дете и све своје време бих проводио с њим. Будућа изабраница мог срца не мора бити првакиња у бодибилдингу попут мојих бивших жена, али би морала бити лепа на око, а године ми нису битне.

Све информације о Бачкој Паланци и околним местима можете пратити и на нашој Фејсбук страници!

Такође нас можете пратити и на нашем Твитер налогу @BackaPalanka021

(МојНовиСад/Фото: Александар Јовановић)

Прочитајте и ово

Бачка Паланка: Инвестицијама до смањења губитака на водоводној мрежи

БАЧКА ПАЛАНКА: Јавно комунално предузеће „Комуналпројект“ брине о водоснабдевању преко 55.000 становника општине Бачка Паланка, …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.