Насловна / Вести / Проф. др Јово Радош: И Новак може да задрема

Проф. др Јово Радош: И Новак може да задрема

Најава краја каријере Новака Ђоковића може да нађе плодно тле само код оних спортских поклоника који немају целовит, већ фрагментаран и шаблонизиран приступ укупним кретањима у спорту

СИЛАЗАК Новака Ђоковића са врха АТП листе крајем прошле године, као и недавни пораз од Дениса Истомина на Отвореном првенству Аустралије (где је до сада побеђивао шест пута), довели су до отвореног испољавања неприкривене злурадости и ликовања многих, углавном западних медија и њихових конзумената. Тај талас, међутим, стигао је и до нас, активирајући један број домаћих маловерника, скептика и нихилиста. Истовремено, донео је са собом и многе лажи и инсинуације, односно лаичка наклапања и нагађања о разлозима тренутних неуспеха најбољег српског спортисте.

Циљ ове кампање, која није од јуче, јесте да подрије и обезвреди, не само Новакове резултате и укупан допринос светском тенису, већ и да наружи његову личност, довођењем најпре у везу са национализмом, а затим сектама, „медитацијом“ и другим „мистичним“ приступима тренингу и животу.

Јер, очигледно је да онај који их је последњих година неприкосновено и редовно „тукао“ у „њиховом“ спорту морао је бити „подриван“ (видљивим и невидљивим средствима), како на спортским теренима (масовна навијања за његове противнике, „ситне“ судијске грешке, укупан третман и слично), тако и ван њих (неумесним чепркањима по приватном животу).

Ваља рећи да ово срачунато уношење дефетистичких смутњи и слутњи, којима се сугерише почетак краја Новака Ђоковића и његове, неспорно, грандиозне тениске каријере, може да нађе плодно тле само код оних спортских поклоника који немају целовит, већ фрагментаран и шаблонизиран приступ укупним кретањима у савременом спорту и спортским збивањима.

Код самог Новака сигурно не, мада га таква реаговања, извесно је, потресају и боле. Јер он, као човек који је истински у вери, одавно зна да је „људски пасти, и што је брже могуће устати, ма колико пута да се падне“ (Свети Јован Лествичник). А повремена раслабљеност тела и душе и немоћ ума (униније) уме да се јави и код највећих и најдоследнијих „подвижника“.

Још је и лекар Хипократ говорио да стање савршене форме „не може увек бити исто, нити без промене“, односно, како се то каже у литератури, да каткад „и Хомер може да задрема“. Уз то, у овим моментима, не треба сасвим занемарити ни Ђоковићево прошлогодишње емотивно и спортско пражњење, након свог пуног тениског „остварења“ и освајања готово свега што се могло освојити.

Дакако, удари на Ђоковића јесу удари на човека који је у истинском смислу заступник изворног спортског и олимпијског духа, а чија су превредновања све интензивнија и очигледнија. Јер, евидентно је да спорт данас убрзано узмиче пред доминирајућом улогом политике и шоу-бизниса. У ововременој „квантитативној цивилизацији“, заснованој на владајућој филозофији прагматизма и утилитаризма, постаје битно само оно што је непосредно корисно и што се може изразити у цифрама и бројкама.

Уз то, као неизбежан пратилац таквих тежњи у спорту, јесте „макијавелистичка етика“ (циљ оправдава средство), која је само делом камуфлирана прокламованим кодексом фер-плеја, чији су ефекти у пракси јалови и готово неприметни. Ретки су они који би као наш тенисер сигнализирали судији да га је лоптица дотакла, иако то овај није видео, а поен је од изузетног значаја за крајњи исход меча.

Новак Ђоковић је познат као чувар аутентичног бића игре коју, поред претходно реченог, све више потискује математичко-механичка прорачунатост, по којој је најважније победити. Ако би се све свело на шаблонизирано надметање, и ако би се, примера ради, поклањала пажња само „убитачном“ сервису, да ли би онда тениска такмичења имала своју лепоту и узбудљивост? Не каже се узалудно да су спорт и уметност врло блиски док су на подручју „чисте игре“. Зато се многи чуде (и погрешно тумаче) када Новак говори о задовољству играња, и о томе да није све у пукој победи.

Наш тенисер је, такође, задржао код себе све оно што човека и спортисту чини човеком – образ и честитост. Он не жели да буде безосећајни „киборг“ нити гладијатор, већ личност врлинољубља и однегованог спортског духа, који поштује своје противнике и има снаге и воље да им честита ако су у одређеном тренутку били бољи.

У складу са нашом традицијом, да је породица „мала црква“, Ђоковић је и приврженик својим најближима, а онда и своме народу и свим људима добре воље. Он уме да захвали Створитељу на свим даровима који га чине добрим и успешним спортистом и човеком, и уме да разликује „венац распадљиви“ од „венца нераспадљивог“. Он је одавно стао уз „Онога који је победник у борбама и биткама до краја времена“

Све информације о Бачкој Паланци и околним местима можете пратити и на нашој Фејсбук страници!

Такође нас можете пратити и на нашем Твитер налогу @BackaPalanka021

(BackaPalankaInfo.com/Novosti)

Прочитајте и ово

ОБАВЕШТЕЊЕ О СПРОВОЂЕЊУ КАМПАЊЕ „ЗАШТИТИМО СЕ ОД ГРИПА“ ОД 16. ДО 20. ОКТОБРА 2017. ГОДИНЕ

У сарадњи са Светском здравственом организацијом (СЗО) и под покровитељством Министарства здравља, Србија учествује у …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *