Насловна / Вести / ВОЈВОЂАНСКИ РЕЧНИК: Да л’ сте икад пробали печени’ енгеча?

ВОЈВОЂАНСКИ РЕЧНИК: Да л’ сте икад пробали печени’ енгеча?

Ако се дигод нађете у каквом мањем војвођанском месту видићете како у послеподневним часовима, нарочито они маторији, изиђу на шор па диване седећи на клупи под неком липом која обично пред авлијом прави хлад већ дуже од пола века.

Љубазно ће вам се осмехнути, вероватно и упитати “јел’, а чији с’ ти” и “дис’ пош’о” да ти на време јаве је ли “коткуће” тај кога тражиш.

Ако им се баш и не свиди кад чују код кога сте намерили, чућете како мрмљају себи у браду “е, наш’о си цркву диш се богу молити”.

А пошто, фала богу, млого волу да диване упитаће вас можда и још штошта. Како бисте знали о чему тачно говоре, представљамо вам мали војвођански приручник за тумачење речи и израза.

1. Кад се будете ачили, одн. завитлавали неколико пута чућете “та ид’ у очин“, али немојте се љутити и дословно схватити да треба да идете доврага, јербо је то само шала.

2. Он је Србијанац – није из Војводине – Гегула.

3. Шлајбок, шлајфик, буђелар – новчаник.

4. Завијаче никако не мешајте са прженицама, јер је то хлеб умочен у јаја па пржен, а прженице су препечен стари хлеб на плотни, нешто попут тоста.

5. Баканџа – тврда ципела, цокула.

6. Кибицфенстер – истурен прозор, тако да се са три стране може посматрати шор, али и под њим боље кибицовати и унтерхалтовати, одн. удварати се, или што би данас млади популарно рекли “мувати се”.

7. Под кибиц често дође и неки ђилкош – кавгаџија, дангуба, нерадник, ветропир… Ту је и абаја – лепо развијен младић који се насилнички понаша.

8. Купи пинкле па иди ‘ди ти боље – казаће муж жени или жена мужу кад се сваде.

9. Дедер дојти ми те лотре – Хајде, дохвати ми те мердевине.

10. Андрак – ђаво.

11. Фирањге – завесе.

12. Не лаје кера ради села, него себе ради – каже се за онога ко воли да скреће пажњу на себе.

13. Терај кера, лутко моја бела, терај кера кад си започела – каже се мустрици одн. фрајли кад млого тврди пазар.

14. Ладла – фиока. Чекмеже – фиока у столу.

15. Да простите курисање: безобразно ашиковање, “набацивање”.

16. Ждроњцати – чантрати илити звоцати.

17. Аша-ша – иха-хај, подоста.

18. Ти би канда јео печени’ енгеча – каже се детету које млого извољева при јелу.

19. Бири-бири-бирке – узвик за дозивање гусака.

20. Буда – мали дућан, киоск.

21. Догузна сукња – тесна сукња.

22. Дреждити – дуго чекати.

23. Дртина – офуцана стара особа.

24. Дунда – дебељко.

25. Ђувече – посуда за печење у рерни.

26. Башчица – цвећњак испред куће у дворишту.

27. Геџав – мали, ситан, никакав.

28. Голошијан – петао без перја на врату.

29. Градити – псовати или лајати (“Градио ми матер па сам га ошин’о”, “не лај, у материну”).

30. Гумарабика – лепило.

31. Иберцигер – лак пролећни капут.

32. Искекетити се – добити ишијас.

33. Калабастер – дапростите, велики мушки полни орган.

34. Кантарисати – нагузити.

35. Керебечити се – правити се важан.

36. Мракан – “гованце” из носа.

37. Котобања – чардак.

38. Курцобрија – младић од 15-16 година, неозбиљан.

39. Лиз-гуз! – наздравље, шаљиви узвик оном ко је кин’о.

40. Лондрати, ландрати – скитати.

41. Манила – неупредени кудељин канап, конопац.

42. Је*ему ћоле панталоне – узречица кад неки посао пропадне, нешто не буде завршено како ваља, пође како не треба.

43. Мртво пувало – неодлучан, неактиван човек.

44. Мишпрдифарба – неодређене боје.

45. Мунтати – варати.

46. Набаждарен – који може много да попије.

47. Нацифрати се – скоцкати се, средити се.

48. Нахерити се – искривити се у леђи’.

49. Опаклија – дужи крзнени огртач најчешће од овчетине. Сличан је и пршњак.

50. Оправити се – лепо се обући.

51. Ошајдарити – ошинути, ударити.

52. Отољезгати се – посрати се, д’извинете.

53. Загребати – побећи, отрчати.

54. Фруштукати – доручковати.

55. Туда! – узвик беж’мо!

56. Завукати – завитлати или ухватити залет.

57. Парта – умрлица.

58. Сарага – мршава особа.

59. Тандара – мандара – набрзака нешто обавити, отаљати.

60. Цвикла – део тканине кројен укосо.

61. Шпацир – шетња.

62. Шпицлов – препреденко.

63. Шуфнудла – пециво у облику ваљушака.

64. Насуво – тесто с кромпиром, може и са купусом…

65. Кућа на лакат – кућа која се протеже на 2 улице или се протеже на кривину – главни део куће је “нуз” улицу а продужетак куће је у дворишту.

66. Шлус – крај.

Прочитајте и ово

ДЕСПОТОВО: Поврће скупље због суше

ДЕСПОТОВО – Ниска јутарња температура и чињеница да је октобар месец наводи на размишљање о …

2 Коментари

  1. Dundav gedža nacifran špacira šorom xD

    Čitam ove izraze, sve mi nešto u glavi govori Balaševićev glas sa LALA akcentom 😀

  2. Паорска кућа се гради науздуж, комце спрам сокака

    Бошко Ивков
    Паорска кућа, и све у њој и наоколо ње, све је то једна нарочита, Ољуђена Земља. А паор у тој кући је, заправо, онај прст којим је Створитељ ставио свој Светлосни Прст на ту Ољуђену Земљу: на саму кућу и окућницу њену, на чељад у њој, на живину и марву њену, и биљке прикућне, и на све ливадске, шумске, виноградарске и њивске земље паорове…
    Па чак и на ону, над паором земљу коначну, најконачнију: гробљанску.

    *
    Права паорска кућа не гради се ни „швапски“ попреко ни грађански „на лакат“, него, као тракт, „на бразду“, науздуж, комце спрам сокака. А гради се тако стога да би могла да буде паорски радина, и да би се у њој знао ред и редослед, поредак и хијерархија. Јер, паорска кућа јесте дом, али не онај који је само станиште и стан, још мање тек лог, него онај који је читава економија једна. И још много тога поврх те економије: она је и Начин и Ред, и Обичај и Морал живљења.
    Да, и у тој кући се спава и, да, једе и, да, живи, али се живи радећи и ради живећи.
    Има у тој кући кућа да се окречи, под земљани помаже, пенџери оперу, дрвенарија префарба, штурц презида, подрум посводи, таванац излетва, амбар „окади“, чардак учврсти, кошара прегради, шупа подупре, пећура обзида, пушница преправи, свињац подзида, кокошињац покрије, дрвљаник садене, трап прошири, џомбе и чуке у стогић устоже, а слама укамари…
    Има да се воћке орежу, лоза опрска, башта прекопа, кукуруз окруни, претега на ђерму уравнотежи, напукли валов плехом поткрпи, стари багрем извади, дотрајали цреп преспе, пацови потрују и авлије, како задња тако – и више него тако! – предња, почисте…
    И има у тој кући думст да се „стави“, парадајз и пекмез и сапун скува, млеко усири, вино нацеди и ракија испече, купус укисели, свиња закоље, месо усоли, усаламури, па осуши…
    Па има да се ћилим, крпара и платно отка, кошуље и гаће сашију, фиранге исплету, „куварице“ и други шлингерај извезе, џемпер, чарапе, чарапци, зепе и капе, шалови, мараме и марамци наштрикају, хеклераји нахеклају, кожице уштаве, короваче увежу, држаља истешу, чункови издељају, ступци дрвени у гонку изрезбаре…
    Осим да се лебац умеси и кромпирача и лежбаба испече, осим да се чељад храни и брани, марва намири и истимари, има у тој кући да се свакодневним радом, бригом непрестаном и домаћиновим погледом нетремичним слеме кућно подупире.
    И, поврх свега тога, да се стигне и на њиву, и у цркву и на гробље, да би се дало и одало земљи земљино, свецу свечево, а Богу Божије.
    Има у тој кући, дакле, да се о совином хуку легне, а с „првим петлима“ устане.
    А док се не легне и чим се устане, да се буде не само паор-агроном, него и дунђер и зидар, него и кречар и фарбар, него и колар и опанчар. Него и сарач. И бравар. И ветеринар, и месар. Пинтер, винар, подрумар. И кломфер, тишљер, шнајдер и шустер. Ткач. И лекар и врач.

    *
    Паорска кућа се гради науздуж и због тога да би се у њој јасно разазнавало и неколебљивало знало шта је предње, горње, чисто и свето, а шта задње, доње, нечисто и профано: једном речју, шта парадно, а шта радно.
    Да би се, наиме, знало шта је, рецимо, предња соба и горња авлија, а шта доња кујна и задња авлија. Јер, предња је соба „горња“, „стајаћа“, „намештена“ и „гостинска“, сва је – „екстрајница“. И она је с прозорима на сокак, и с иконом свеца у прочељу међ тим прозорима, и с кандилом и сувим босиоком под том иконом.
    А доња кујна је доњија од предсобља и „зимње кујне“, понегде и од вајата и шпајза, и она је с лебрњим пенџером који гледа у авлију, и у њој је зидани шпорет и неугледнија паорска пећ, а наместо иконе, кандила и босиљка, ту је шлингана „куварица“, петролејка, перушка и метла коровача.
    Док су у предњој соби, патосаној и крпарицама прекривеној, шифоњери и шублоти с празничним рувима, и витрине с најфинијим порцеланским и кристалним сервисима и сјактавим есцајзима „само за светац“, а постеље у њој, с дуварницима, застрвене ћилимима и ћилимцима, у доњој кујни, земљанога пода, тек делимично прекривеног асуром рогозаром, ормарина је с реклијама, кецељама, пршњацима и кожувима, и креденац, штелаже и баџа с есцајгом „за свакидан“, и с лончекањама и лабошкетинама, ванглама, кастролама, наћвама и саћурама, а отомани и андрмаци у њој су застрвени дереклијама, губерима, покровцима, бундашима и опаклијама. И, док је предња соба не само ваљком молована него и мустром исликана, дотле је у доњој кујни метлицом „прскани молерај“, да би се што мање примећивала мувосерина, флеке од ускиптелог кувања, чађ дима и прах пепела и прашине.
    Чак су и ватре у тим, међу се толико различним просторијама, сасвим различите: у доњу паорску пећ ложи се слама и цима, огризина кукурузна и сунцокретова, у шпорет џомба и чука, грање, па и сасушена балега, који огрев, понекад, дими да све „очи коље“, а у горњу, накинђурену паорску пећ или, што је данас чешће, ону од каљева, ложи се само суво дрво, које, пламтећи, раздахњује златаст мирис биљне душе…
    А сва ова речена и она, још многа и многа, неречена разлика међ доњом кујном и предњом собом у суштини је у једноме, а пресудноме: доња кујна служи раду, и свакодневном живљењу уз рад и за рад, а предња је соба намењена, не раду, па ни свакодневном живљењу, него празничном живовању и благовању.
    Већ самим својим предњим положајем у кући истакнута и својом изљученошћу из свагдања повлашћена, а унутрашњом својом уређеношћу малтене посвећена, предња соба је стриктно резервисана само за изнимне госте и за најсвечанија гошћења: за рођаке „из далека“ и за свечаре, Божиће, Ускрсе и свадбе.
    Додуше, и за ноћ бдења над покојником, при чему, најчешће, покојник није у предњој соби ни боловао ни преминуо, него негде другде, у некој доњој собици или вајату, где је, након издисања, и био темељито опран од зноја и кала живљења и патње и јаука боловања, па, тек онда, чист, донет овамо, у предњу собу, под икону, пред своје најскорашњије и најконачније представљање Богу.
    У предњој авлији су, пак, воћа и цвећа – логошке, трешња рана и вишња шпанска, јабука петровача и шљива зерделија, кајсије, бресква розикаста и крушка караманка, јорговани, плави и бели, мушкатле, ђурђица звонкаста, житарце, „резанчићи“, „дан и ноћ“, „ноћна фрајла“, ружа и лала, шимшир и рузмарин, калопер и ладолеж…
    А у задњој авлији је дуд, ил’ црни ил’ бели ил’ мургави, а понегде и сва три, па орах и ринглов, оскоруша и кисељак, па багреми и багреми и багреми, бели и дивљи, па зова, коприва, смрдљика и кереће грожђе.
    Док је у предњој авлији бунар на точак с ручком, а гдегде и на пумпу, артески, дотле је у задњој авлији бунар на ђерам, с валовима крај сека.
    Предња је авлија, почесто, циглом „патосана“, па и „фластерисана“ оном „свиленоме“, а задња је, скоро без изузетка, сва од голе земље, с локвама и каљугама по којима кокошке чапају, гуске гацају, патке чачкају, а најрадије се у њима свиње каљужају.
    У предњој авлији је мир и миомирис, а у задњој живеж, врвеж и врева, ђубриште и заход.
    У радином и уредном паорском домаћинству, у предњој авлији а наспрам главне куће, назидан је киљерац: кућерак под комшијском кућом, који је, сав, само једна кујна са синијом, и нузгредним ћилерцем за „стајаћу“ храну и, гдекад, за огрев. Та „летња кујна“ подигнута је због тога да би се у њој, од најранијег прамалећа па све до најсјесењеније јесени, преко целога лета редовало: свакога дана ту ујутро умивало и доручковало, о подне ту ручавало и увече ту ноге прало и вечеравало…
    А све то зарад оног једног јединога: да би главна кућа, а нарочито њен предњи део, био избављен од прашине, блата и зноја рмбања, те остао чист и мирисан, светао и свет.

    *
    Оно што је темељ паорској кући, то је башта свакодневном живљењу у њој: основа.
    У башти је и млади лук и кромпир рани, салата „путерка“ и парадајз „јабучар“, и једрикаста шаргарепа и миомирна мирођија, рскава ротквица и једнако такав краставац, сочни грашак, мак опојни, и цвекла лилаво-крвава, блитва „сребрна“, тиквице, беле и црне, и бундева рибошкиња, и сабљасти кукурузи, они за кување и они за кокање. У башти је јагода, малина и огрозд, рибизла и купина, дрењина, трсови „отела“, оскоруша, али и јабука „кожара“, крушка „јечменка“, ринглов, трновача и дгуња. А „увр’ башче“ је шљивик – дакле, думст и пекмез, али и ракија бона – а испод шљивика је потес ливадице: откос дивље детелине или младе траве и за живину, и за јариће и за прасиће…
    Башта је „кућна њивица“, која најчешће и најпретежније пада на домаћицу и старије укућане, као што њива у атару лежи на домаћину.
    У окопу је тек понека воћка, још чешће један једини, а огроман стари дуд или горостасни орај, још старији, али је, заузврат, ту често тек излегло пиле, паче и гушче, ћуре и морче, ако већ ту није и заључ јарића и јагњади…
    Све у свему, паорска кућа је једна многострука економија, самодовољно широка од семена зрна, преко класа, до хлеба, и вишестрана од овце и вуне до шала и ћилима.
    (Из приступне беседе Бошка Ивкова, академика Војвођанске академије наука и уметности.)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *