petak, oktobar 19, 2018
Naslovna / Kolumne / BRANISLAVA SPREMO: Čovek nije bogat ako mnogo ima! Čovek je bogat ako mu za sreću malo treba!

BRANISLAVA SPREMO: Čovek nije bogat ako mnogo ima! Čovek je bogat ako mu za sreću malo treba!

Nemam ja mnogo godina. Ali ipak bi se moglo reći da imam nekog životnog iskustva.

Ako se u životno iskustvo računa sve ono dobro i loše što smo doživeli od monenta kada smo počeli da pamtimo, onda moje iskustvo nije baš ni malo. Na sreću. Ili na žalost. Zavisi kako ko posmatra.

Normalno je da u ovim mojim godinama čovek ima neke izgrađene stavove o životu i svetu oko sebe. Da ima svoje male pobede i poraze.

Što se mojih stavova tiče, moglo bi se reći da su neki od njih nepopularni. Neki nisu u skladu sa vremenom u kojem živimo. Ili vreme nije u skladu sa mojom ličnošću. Vrag bi ga znao.

Neki su potpuno uobičajni. Neki su obični i rasprostranjeni. Neki uvrnuti i isključivi.

Pošto živimo u vremenu kapitalizma, a to znači u vremenu globalne potrošnje svega i svih, u vremenu jurnjave i laktanja, materijalne vrednosti su nešto što se popularizuje i podrazumeva.

Nikada u životu nisam maštala o tome da imam mnogo novca. Onako baš mnogo. Toliko da ne moram ni o čemu da brinem. Toliko, da mogu da kupim luksuzni sat, auto ili telefon. Grandioznu kuću ili jahtu. Toliko da ne moram da radim redovan posao.

Nisam ja maštala ni o mnogo manje novca.

Kada sam bila dete, tata me odvede u prodavnicu da mi kupi nešto onoga dana kada bude plata. ( To me vodio u onom periodu pre i posle inflacije, jer dok je bila inflacija, nije imao platu) Uvek sam u prodavnici birala sitnice: svesku, olovku, drvene boje, neki lep blokčić ili flomastere.

Bila sam skromna. Male stvari bile su dovoljne da budem zadoviljna.

Bilo je godina kada se živelo zaista teško. Svi smo živeli teško. I te godine su baš godine mog detinjstva. Naspram današnje dece, mi nismo imali ništa. Ali ni za čim nismo ni žalili. Nismo smatrali da nam nešto nedostaje.

Bez obzira na nedostatak luksuza, a vrlo često i osnovnih stvari, smatram da je moje rano detinjstvo bilo izuzetno srećno.

Kada deca porastu i postanu ljudi, oni se ne sećaju markirane odeće i skupih sitnica. Oni se sećaju ljubavi, pažnje, druženja i raznih mirisa koji su im ispunjavali svakodnevnicu.

Bilo je godina kada smo živeli i pristojnije. Kao i svi. Kada smo mogli sebi priuštiti i neki mali luksuz. Išla sam na ekskurzije. Na letovanja. Naravno, ne redovno. Ali svakako dovoljno.

Ipak, NIKADA materijalne stvari ( ili goli novac) nisu mogli da me usreće. Da me oraspolože. Da izbrišu brigu ako sam je imala. Da mi donesu miran san. Da mi izbrišu suzu.

Marerijalne stvari nikada nisu mogle da uzbune i pokrenu moj duh, moj um ili moje telo.

Naravno da je novac potreban za dostojanstven život. Ali bojim se da u ovom današnjem svetu naše dostojanstvo strada iz nekih drugih razloga. Ne zbog besparice.

Uglavnom, meni materijalne stvari ne znače ništa. Zato se lako rastajem od novca koji zaradim. Zato ne umem da štedim. Volim da podelim i ako imam vrlo malo. Ako mi je zadnje.

Bogatstvo je za mene nešto mnogo veće od novca. I nešto mnogo vrednije od svega što se novcem može kupiti.

Na prvom mestu, moja porodica. Moj sin i moj Koka. Moji roditelji. Moja sestra. I njena porodica. Porodica moga muža.

Ali ne samo moja „prva“ porodica! Ja sam mnogo bogatija nego što se na prvi pogled čini. Moje blago su moje sestre i braća! Moj Gaša i Beli. Anči i Sale. Bobo i Dragan. Biba i Miki. Bilja,Tanja i Čedo. Belka i Daci. Moja Joja, moj ponos. I Lelči. Isidora, Slavko i Sonja. Neško i Slavica. Nika i Milan. Verujte,ima ih još.

Bez obzira na sve naše razlike, nema tog novca koji bi mogao da nadoknadi njihovo prisustvo.

Novcem nismo mogli kupiti naše zajedničko detinjstvo. Novac nije kupio naš trud, rad i diplome. Novac nema veze sa našom privrženošću.

Novac nije mogao da ublaži naše tuge kada smo patili.

Novac ne može da vrati one članove naše porodice koje smo izgubili prerano.

Novac je ništa!

Moji prijatelji su moje bogatstvo. Moja kuma. Moja Mica. Ivana i Cole . Sneža ,Tijana i Dragana. Moja Duca. Njihovi muževi i deca.

Neki moji dragi ljudi koji su daleko. U drugim gradovima. Državama. Svi oni, rasuti i daleki.

I neki koji su me zaboravili. I koje sam ja zaboravila. Svi vrede!

Oni vrede milione! Oni mogu da mi nedostaju. Oni me obraduju i rastuže. Ne novac!

Novac je ništa!

Kada sam birala zanimanje kojim ću se baviti, ja sam birala srcem. Birala sam onako kako volim. Naravno da sam znala da ću, ako se ikada zaposlim, biti nedovoljno plaćena za takav posao!

Ali ja VOLIM moj posao! I da su plate duplo manje, ja bih i dalje obožavala školu. Plata mi nikada nije bila motiv da radim najbolje što umem. I nikada neće ni biti.

Jer novac je ništa!

Još mnogo stvari, koje novcem ne mogu da se kupe, za mene predstavljaju bogatstvo.

Moj brak. Bez koristi. Samo ljubav.

Naša mala kuća. Mala, ali nama dovoljna.

Moja sloboda, uma i duha.

Sve moje rane. Duševne i fizičke.

Moje knjige.

Bašta i voće.

Muzika. Kafanska i sevdah.

Moje komšije.

Sve moje životne greške.

Moji snovi, nade i želje.

Sve moje pobede i porazi.

Moja rodbina.

Moji dragi učenici.

Dunav i Lovrenac.

More.

Sve ono što ću tek naučiti.

Moje kolege.

I ovo cveće što sam presadila danas.

Moj život u selu i u gradu.

Plavo nebo i ptica u letu.

Moj Mimi i Đurđina.

Moj Petar.

JER, kao što je neko pametan već rekao, čovek nije bogat ako mnogo ima! Čovek je bogat ako mu za sreću malo treba!

Pričam ti priču

Branislava Spremo je pre svega majka i supruga. Sestra i kćerka. Prijatelj i komšija. Ja sam nastavnica. Ja sam jedna od vas. Pišem zato što volim.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.