četvrtak, april 19, 2018
Naslovna / Vesti / VOJVOĐANSKI REČNIK: Da l’ ste ikad probali pečeni’ engeča?

VOJVOĐANSKI REČNIK: Da l’ ste ikad probali pečeni’ engeča?

Ako se digod nađete u kakvom manjem vojvođanskom mestu vidićete kako u poslepodnevnim časovima, naročito oni matoriji, iziđu na šor pa divane sedeći na klupi pod nekom lipom koja obično pred avlijom pravi hlad već duže od pola veka.

Ljubazno će vam se osmehnuti, verovatno i upitati “jel’, a čiji s’ ti” i “dis’ poš’o” da ti na vreme jave je li “kotkuće” taj koga tražiš.

Ako im se baš i ne svidi kad čuju kod koga ste namerili, čućete kako mrmljaju sebi u bradu “e, naš’o si crkvu diš se bogu moliti”.

A pošto, fala bogu, mlogo volu da divane upitaće vas možda i još štošta. Kako biste znali o čemu tačno govore, predstavljamo vam mali vojvođanski priručnik za tumačenje reči i izraza.

1. Kad se budete ačili, odn. zavitlavali nekoliko puta čućete “ta id’ u očin“, ali nemojte se ljutiti i doslovno shvatiti da treba da idete dovraga, jerbo je to samo šala.

2. On je Srbijanac – nije iz Vojvodine – Gegula.

3. Šlajbok, šlajfik, buđelar – novčanik.

4. Zavijače nikako ne mešajte sa prženicama, jer je to hleb umočen u jaja pa pržen, a prženice su prepečen stari hleb na plotni, nešto poput tosta.

5. Bakandža – tvrda cipela, cokula.

6. Kibicfenster – isturen prozor, tako da se sa tri strane može posmatrati šor, ali i pod njim bolje kibicovati i unterhaltovati, odn. udvarati se, ili što bi danas mladi popularno rekli “muvati se”.

7. Pod kibic često dođe i neki đilkoš – kavgadžija, danguba, neradnik, vetropir… Tu je i abaja – lepo razvijen mladić koji se nasilnički ponaša.

8. Kupi pinkle pa idi ‘di ti bolje – kazaće muž ženi ili žena mužu kad se svade.

9. Deder dojti mi te lotre – Hajde, dohvati mi te merdevine.

10. Andrak – đavo.

11. Firanjge – zavese.

12. Ne laje kera radi sela, nego sebe radi – kaže se za onoga ko voli da skreće pažnju na sebe.

13. Teraj kera, lutko moja bela, teraj kera kad si započela – kaže se mustrici odn. frajli kad mlogo tvrdi pazar.

14. Ladla – fioka. Čekmeže – fioka u stolu.

15. Da prostite kurisanje: bezobrazno ašikovanje, “nabacivanje”.

16. Ždronjcati – čantrati iliti zvocati.

17. Aša-ša – iha-haj, podosta.

18. Ti bi kanda jeo pečeni’ engeča – kaže se detetu koje mlogo izvoljeva pri jelu.

19. Biri-biri-birke – uzvik za dozivanje gusaka.

20. Buda – mali dućan, kiosk.

21. Doguzna suknja – tesna suknja.

22. Drežditi – dugo čekati.

23. Drtina – ofucana stara osoba.

24. Dunda – debeljko.

25. Đuveče – posuda za pečenje u rerni.

26. Baščica – cvećnjak ispred kuće u dvorištu.

27. Gedžav – mali, sitan, nikakav.

28. Gološijan – petao bez perja na vratu.

29. Graditi – psovati ili lajati (“Gradio mi mater pa sam ga ošin’o”, “ne laj, u materinu”).

30. Gumarabika – lepilo.

31. Iberciger – lak prolećni kaput.

32. Iskeketiti se – dobiti išijas.

33. Kalabaster – daprostite, veliki muški polni organ.

34. Kantarisati – naguziti.

35. Kerebečiti se – praviti se važan.

36. Mrakan – “govance” iz nosa.

37. Kotobanja – čardak.

38. Kurcobrija – mladić od 15-16 godina, neozbiljan.

39. Liz-guz! – nazdravlje, šaljivi uzvik onom ko je kin’o.

40. Londrati, landrati – skitati.

41. Manila – neupredeni kudeljin kanap, konopac.

42. Je*emu ćole pantalone – uzrečica kad neki posao propadne, nešto ne bude završeno kako valja, pođe kako ne treba.

43. Mrtvo puvalo – neodlučan, neaktivan čovek.

44. Mišprdifarba – neodređene boje.

45. Muntati – varati.

46. Nabaždaren – koji može mnogo da popije.

47. Nacifrati se – skockati se, srediti se.

48. Naheriti se – iskriviti se u leđi’.

49. Opaklija – duži krzneni ogrtač najčešće od ovčetine. Sličan je i pršnjak.

50. Opraviti se – lepo se obući.

51. Ošajdariti – ošinuti, udariti.

52. Otoljezgati se – posrati se, d’izvinete.

53. Zagrebati – pobeći, otrčati.

54. Fruštukati – doručkovati.

55. Tuda! – uzvik bež’mo!

56. Zavukati – zavitlati ili uhvatiti zalet.

57. Parta – umrlica.

58. Saraga – mršava osoba.

59. Tandara – mandara – nabrzaka nešto obaviti, otaljati.

60. Cvikla – deo tkanine krojen ukoso.

61. Špacir – šetnja.

62. Špiclov – prepredenko.

63. Šufnudla – pecivo u obliku valjušaka.

64. Nasuvo – testo s krompirom, može i sa kupusom…

65. Kuća na lakat – kuća koja se proteže na 2 ulice ili se proteže na krivinu – glavni deo kuće je “nuz” ulicu a produžetak kuće je u dvorištu.

66. Šlus – kraj.

Pročitajte i ovo

„Plavima“ pobeda imperativ! Bačka – Mačva u nedelju, 22. aprila

Narednog vikenda na programu je 32. kolo Super lige Srbije, tj 2. kolo PLAY-OUT doigravanja …

2 Komentari

  1. Dundav gedža nacifran špacira šorom xD

    Čitam ove izraze, sve mi nešto u glavi govori Balaševićev glas sa LALA akcentom 😀

  2. Paorska kuća se gradi nauzduž, komce spram sokaka

    Boško Ivkov
    Paorska kuća, i sve u njoj i naokolo nje, sve je to jedna naročita, Oljuđena Zemlja. A paor u toj kući je, zapravo, onaj prst kojim je Stvoritelj stavio svoj Svetlosni Prst na tu Oljuđenu Zemlju: na samu kuću i okućnicu njenu, na čeljad u njoj, na živinu i marvu njenu, i biljke prikućne, i na sve livadske, šumske, vinogradarske i njivske zemlje paorove…
    Pa čak i na onu, nad paorom zemlju konačnu, najkonačniju: grobljansku.

    *
    Prava paorska kuća ne gradi se ni „švapski“ popreko ni građanski „na lakat“, nego, kao trakt, „na brazdu“, nauzduž, komce spram sokaka. A gradi se tako stoga da bi mogla da bude paorski radina, i da bi se u njoj znao red i redosled, poredak i hijerarhija. Jer, paorska kuća jeste dom, ali ne onaj koji je samo stanište i stan, još manje tek log, nego onaj koji je čitava ekonomija jedna. I još mnogo toga povrh te ekonomije: ona je i Način i Red, i Običaj i Moral življenja.
    Da, i u toj kući se spava i, da, jede i, da, živi, ali se živi radeći i radi živeći.
    Ima u toj kući kuća da se okreči, pod zemljani pomaže, pendžeri operu, drvenarija prefarba, šturc prezida, podrum posvodi, tavanac izletva, ambar „okadi“, čardak učvrsti, košara pregradi, šupa podupre, pećura obzida, pušnica prepravi, svinjac podzida, kokošinjac pokrije, drvljanik sadene, trap proširi, džombe i čuke u stogić ustože, a slama ukamari…
    Ima da se voćke orežu, loza oprska, bašta prekopa, kukuruz okruni, pretega na đermu uravnoteži, napukli valov plehom potkrpi, stari bagrem izvadi, dotrajali crep prespe, pacovi potruju i avlije, kako zadnja tako – i više nego tako! – prednja, počiste…
    I ima u toj kući dumst da se „stavi“, paradajz i pekmez i sapun skuva, mleko usiri, vino nacedi i rakija ispeče, kupus ukiseli, svinja zakolje, meso usoli, usalamuri, pa osuši…
    Pa ima da se ćilim, krpara i platno otka, košulje i gaće sašiju, firange ispletu, „kuvarice“ i drugi šlingeraj izveze, džemper, čarape, čarapci, zepe i kape, šalovi, marame i maramci naštrikaju, hekleraji naheklaju, kožice uštave, korovače uvežu, držalja istešu, čunkovi izdeljaju, stupci drveni u gonku izrezbare…
    Osim da se lebac umesi i krompirača i ležbaba ispeče, osim da se čeljad hrani i brani, marva namiri i istimari, ima u toj kući da se svakodnevnim radom, brigom neprestanom i domaćinovim pogledom netremičnim sleme kućno podupire.
    I, povrh svega toga, da se stigne i na njivu, i u crkvu i na groblje, da bi se dalo i odalo zemlji zemljino, svecu svečevo, a Bogu Božije.
    Ima u toj kući, dakle, da se o sovinom huku legne, a s „prvim petlima“ ustane.
    A dok se ne legne i čim se ustane, da se bude ne samo paor-agronom, nego i dunđer i zidar, nego i krečar i farbar, nego i kolar i opančar. Nego i sarač. I bravar. I veterinar, i mesar. Pinter, vinar, podrumar. I klomfer, tišljer, šnajder i šuster. Tkač. I lekar i vrač.

    *
    Paorska kuća se gradi nauzduž i zbog toga da bi se u njoj jasno razaznavalo i nekolebljivalo znalo šta je prednje, gornje, čisto i sveto, a šta zadnje, donje, nečisto i profano: jednom rečju, šta paradno, a šta radno.
    Da bi se, naime, znalo šta je, recimo, prednja soba i gornja avlija, a šta donja kujna i zadnja avlija. Jer, prednja je soba „gornja“, „stajaća“, „nameštena“ i „gostinska“, sva je – „ekstrajnica“. I ona je s prozorima na sokak, i s ikonom sveca u pročelju međ tim prozorima, i s kandilom i suvim bosiokom pod tom ikonom.
    A donja kujna je donjija od predsoblja i „zimnje kujne“, ponegde i od vajata i špajza, i ona je s lebrnjim pendžerom koji gleda u avliju, i u njoj je zidani šporet i neuglednija paorska peć, a namesto ikone, kandila i bosiljka, tu je šlingana „kuvarica“, petrolejka, peruška i metla korovača.
    Dok su u prednjoj sobi, patosanoj i krparicama prekrivenoj, šifonjeri i šubloti s prazničnim ruvima, i vitrine s najfinijim porcelanskim i kristalnim servisima i sjaktavim escajzima „samo za svetac“, a postelje u njoj, s duvarnicima, zastrvene ćilimima i ćilimcima, u donjoj kujni, zemljanoga poda, tek delimično prekrivenog asurom rogozarom, ormarina je s reklijama, keceljama, pršnjacima i kožuvima, i kredenac, štelaže i badža s escajgom „za svakidan“, i s lončekanjama i labošketinama, vanglama, kastrolama, naćvama i saćurama, a otomani i andrmaci u njoj su zastrveni dereklijama, guberima, pokrovcima, bundašima i opaklijama. I, dok je prednja soba ne samo valjkom molovana nego i mustrom islikana, dotle je u donjoj kujni metlicom „prskani moleraj“, da bi se što manje primećivala muvoserina, fleke od uskiptelog kuvanja, čađ dima i prah pepela i prašine.
    Čak su i vatre u tim, među se toliko različnim prostorijama, sasvim različite: u donju paorsku peć loži se slama i cima, ogrizina kukuruzna i suncokretova, u šporet džomba i čuka, granje, pa i sasušena balega, koji ogrev, ponekad, dimi da sve „oči kolje“, a u gornju, nakinđurenu paorsku peć ili, što je danas češće, onu od kaljeva, loži se samo suvo drvo, koje, plamteći, razdahnjuje zlatast miris biljne duše…
    A sva ova rečena i ona, još mnoga i mnoga, nerečena razlika međ donjom kujnom i prednjom sobom u suštini je u jednome, a presudnome: donja kujna služi radu, i svakodnevnom življenju uz rad i za rad, a prednja je soba namenjena, ne radu, pa ni svakodnevnom življenju, nego prazničnom živovanju i blagovanju.
    Već samim svojim prednjim položajem u kući istaknuta i svojom izljučenošću iz svagdanja povlašćena, a unutrašnjom svojom uređenošću maltene posvećena, prednja soba je striktno rezervisana samo za iznimne goste i za najsvečanija gošćenja: za rođake „iz daleka“ i za svečare, Božiće, Uskrse i svadbe.
    Doduše, i za noć bdenja nad pokojnikom, pri čemu, najčešće, pokojnik nije u prednjoj sobi ni bolovao ni preminuo, nego negde drugde, u nekoj donjoj sobici ili vajatu, gde je, nakon izdisanja, i bio temeljito opran od znoja i kala življenja i patnje i jauka bolovanja, pa, tek onda, čist, donet ovamo, u prednju sobu, pod ikonu, pred svoje najskorašnjije i najkonačnije predstavljanje Bogu.
    U prednjoj avliji su, pak, voća i cveća – logoške, trešnja rana i višnja španska, jabuka petrovača i šljiva zerdelija, kajsije, breskva rozikasta i kruška karamanka, jorgovani, plavi i beli, muškatle, đurđica zvonkasta, žitarce, „rezančići“, „dan i noć“, „noćna frajla“, ruža i lala, šimšir i ruzmarin, kaloper i ladolež…
    A u zadnjoj avliji je dud, il’ crni il’ beli il’ murgavi, a ponegde i sva tri, pa orah i ringlov, oskoruša i kiseljak, pa bagremi i bagremi i bagremi, beli i divlji, pa zova, kopriva, smrdljika i kereće grožđe.
    Dok je u prednjoj avliji bunar na točak s ručkom, a gdegde i na pumpu, arteski, dotle je u zadnjoj avliji bunar na đeram, s valovima kraj seka.
    Prednja je avlija, počesto, ciglom „patosana“, pa i „flasterisana“ onom „svilenome“, a zadnja je, skoro bez izuzetka, sva od gole zemlje, s lokvama i kaljugama po kojima kokoške čapaju, guske gacaju, patke čačkaju, a najradije se u njima svinje kaljužaju.
    U prednjoj avliji je mir i miomiris, a u zadnjoj živež, vrvež i vreva, đubrište i zahod.
    U radinom i urednom paorskom domaćinstvu, u prednjoj avliji a naspram glavne kuće, nazidan je kiljerac: kućerak pod komšijskom kućom, koji je, sav, samo jedna kujna sa sinijom, i nuzgrednim ćilercem za „stajaću“ hranu i, gdekad, za ogrev. Ta „letnja kujna“ podignuta je zbog toga da bi se u njoj, od najranijeg pramaleća pa sve do najsjesenjenije jeseni, preko celoga leta redovalo: svakoga dana tu ujutro umivalo i doručkovalo, o podne tu ručavalo i uveče tu noge pralo i večeravalo…
    A sve to zarad onog jednog jedinoga: da bi glavna kuća, a naročito njen prednji deo, bio izbavljen od prašine, blata i znoja rmbanja, te ostao čist i mirisan, svetao i svet.

    *
    Ono što je temelj paorskoj kući, to je bašta svakodnevnom življenju u njoj: osnova.
    U bašti je i mladi luk i krompir rani, salata „puterka“ i paradajz „jabučar“, i jedrikasta šargarepa i miomirna mirođija, rskava rotkvica i jednako takav krastavac, sočni grašak, mak opojni, i cvekla lilavo-krvava, blitva „srebrna“, tikvice, bele i crne, i bundeva riboškinja, i sabljasti kukuruzi, oni za kuvanje i oni za kokanje. U bašti je jagoda, malina i ogrozd, ribizla i kupina, drenjina, trsovi „otela“, oskoruša, ali i jabuka „kožara“, kruška „ječmenka“, ringlov, trnovača i dgunja. A „uvr’ bašče“ je šljivik – dakle, dumst i pekmez, ali i rakija bona – a ispod šljivika je potes livadice: otkos divlje deteline ili mlade trave i za živinu, i za jariće i za prasiće…
    Bašta je „kućna njivica“, koja najčešće i najpretežnije pada na domaćicu i starije ukućane, kao što njiva u ataru leži na domaćinu.
    U okopu je tek poneka voćka, još češće jedan jedini, a ogroman stari dud ili gorostasni oraj, još stariji, ali je, zauzvrat, tu često tek izleglo pile, pače i gušče, ćure i morče, ako već tu nije i zaljuč jarića i jagnjadi…
    Sve u svemu, paorska kuća je jedna mnogostruka ekonomija, samodovoljno široka od semena zrna, preko klasa, do hleba, i višestrana od ovce i vune do šala i ćilima.
    (Iz pristupne besede Boška Ivkova, akademika Vojvođanske akademije nauka i umetnosti.)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *